Саопштење за јавност поводом вандалског рушења зидaне ограде на Петроварадинској тврђави

Вест о рушењу зидане ограде на Петроварадинској тврђави је шокантна само за новосађане који нису знали за дешавања са Петроварадинском тврђавом.

Зато Еколошки покрет подсећа јавност да је и најновији вандалистички однос градске управе према Петроварадинској тврђави само наставак намере из 1998. године да се тврђава прода за 55 милиона долара и претвори у коцкарницу за међународну мафију.

Први је то покушао иза леђа јавности и Скупштине града председник Извршног одбора тзв. „прве демократске” градске управе Часлав Поповић који је био већ утаначио „посао” и два пута био домаћин купцима Тврђаве.

После разобличавања намере „демократа”, његове идеје се дочепао његов наследник у следећем мандату градске управе Бранислав Поморишки. Он је био перфиднији у намери обмане јавности тзв. изградњом хотела са пет звездица на платоу Петроварадинске тврђаве „са могућношћу уступања инвестиције приватном инвеститору, ако град не буде имао довољно средстава”.

Што нису могли претходници, то је пошло за руком Маји Гојковић која је Петроварадинску тврђаву предала Ратку Бутуровићу преко незаконитог конкурса за уступање хотела „Варадин” и изградње хотела са пет звездица.

Јавност Новог Сада није реаговала на вандалске намере новог закупца хотела „Варадин” којом је шокирао познаваоце Петроварадинске тврђаве и закона о заштити.

Јавност није реаговала ни кад је ЗИГ издвојио 50 милиона динара да уместо закупца хотела „Варадин” уреди плато који је исти уништио током реновирања хотела и по закону био дужан плато довести у првобитно стање.

Јавност није реаговала ни на најаву ЗИГ-а да ће бетонирати степениште на платоу тврђаве да би се колима могло спуштати до видиковца на тврђави.

Јавност није реаговала ни на најаву рушења те исте зидане ограде од стране ЗИГ-а кроз средства јавног информисања током 2007. године и постављања ограде од кованог гвожђа („каква је некада била”).

На ту најаву није реаговао ни Завод за заштиту споменика културе који је задужен да спроводи мере заштите над законом заштићеним културним добром.

Зато чудно звучи њихово ишчуђавање и наводна кривична пријава против НН лица, када је том истом лицу уступљена Тврђава као да је Ловћен.

Еколошки покрет подсећа јавност да су на Лединачком језеру, тројица виђених, описаних и полицији пријављених плаћеника, обрушила камење на купаче да би већ сутра приватна фирма оградила језеро са намером незаконите експлоатације камена.

Четрнаест теже и лакше повређених купача, међу којима је било и деце, су последица разбојништва руководства приватне фирме која је узурпирала Лединачко језеро.

У Лиманском парку, које је проглашено грађевинским земљиштем од стране ЗИГ-а 2006. године, да би се проширила парцела за посластичарницу за коју је Лимански парк продат још 1992. године, будући инвеститор је запалио прву бараку „Мостоградње” у којој је изгорео човек.

Данас се издваја неколико десетина милиона динара нашег новца да се Лимански парк уреди према жељи будућег инвеститора „посластичарнице” у Лиманском парку.

Кад град може да плаћа трошак уређења платоа Петроварадинске тврђаве коју је уништио закупац хотела Варадин после радова на реконструкцији хотела, може ваљда град Нови Сад да плати и будућем инвеститору „посластичарнице” довођење „грађевинског земљишта” у намену.

Наведени примери чињенично сведоче о деловању организованог криминала коме је градска управа сервис, али и о „пасивности” правосудних органа којима ни људски животи нису важни.

На описаним примерима на најбољи начин се види докле нас може довести ћутање о сопственој будућности.